Настојање појединих "друштвених група" и појединаца, уз подршку атрактивних ликова из света популарне културе, да се легализује производња канабиса (марихуане) како би он могао да се користи у медицинске сврхе, све чешћа је тема у многим светским, али домаћим медијима у последњих неколико година. Симптоматично је да се у написима обавезно истиче - "у медицинске сврхе". То значи да, када говоримо о канабису, првенствено имамо на уму да је то биљка која у себи садржи неке психоактивне супстанце. Из тога следи нормалан закључак да је због тога и забрањена већ деценијама. Али, мало људи зна да је ова биљка ништа друго до стара добра индустријска биљка - конопља, које се некада масовно узгајала у читавом свету. Забраном узгајања ове биљке, због поменуте психоактивне супстанце, нажалост, драстично се смањило или потпуно елиминисало и њено коришћење у индустрији. Иако се ту не користи њена психоактивна супстанца, већ изузетно квалитетно и чврсто влакно, последице законске забране највише су и погодиле кудељарску индустрију.


Још је занимљивије што је гајење марихуане, по општем веровању, у Србији забрањено законом (иако у ствари није) и сматра се тешким кривичним делом које се подводи под прављење и пуштање у промет опојних средстава. Истина је, међутим, да марихуану (конопљу) свако може садити и гајити, али под одређеним условима. Обични грађани су перманентно у убеђењу да је законом забрањено свако њено узгајање, посредством разних саопштења, било полиције или неких других институција, уз свестрану помоћ медија.


С времена на време смо у прилици да прочитамо како је у неком крају Србије, граду или селу, откривено да је неки појединац или нека група тајно садила ову биљку на тераси стана, у својој башти или на заклоњеном делу њиве. Уочљиво је да често изостаје објашњење како се дошло до сазнања да неко на свом приватном балкону у саксији гаји баш марихуану, да би користио њену психоактивну супстанцу (јер шта би друго могло да се користи од марихуане, уверени су лаици). Предрасуда о овој биљци је толико да је готово немогуће поверовати да је неко гаји да би њеним зрнима хранио канаринце или неке друге птице кућне љубимце, а камоли за нешто друго, много корисније и економски исплативије. Дакле,ова биљка је забрањена и свака помисао да она може да се користи за нешто друго осим као опијат, наравно, нема никаквог смисла. Из приче која следи видећете да га, ипак, има.


Конопља (Canabis sativa) по неким легендама је биљка коју је Бог створио како би човеку служила за све: као храна, лек, мирис, енергент, градивни и одевни материјал, сточна храна, за разне индустријске производе и, наравно, за уживање и опуштање као смотана цигарета.



Постоји и веровање да је биљка ванземаљског порекла, јер је једина биљка на Земљи која се показује у два видљива пола - као мушка и женска конопља, што није општа карактеристика овоземаљских биљака, већ се пол биљке мора открити анализом хромозома.

Верује се да потиче са Кавказа, баш одакле потичу, по неформалној легенди, и први људи - нефилими, односно дивови плавих очију који су по тим истим причама “стигли из свемира”. Спустили су се затим у подручије древног Сумера и ту су били доживљени као богови који су дошли са небеса. Названи су и "анунаки" (они који су сишли са неба) и донели можда "чаробну биљку" - за све. Било како било, баш у Сумеру је тада пре између 8.000 и 10.000 година напрасно никла овоземаљска људска цивилизација, бар колико су данашња сазнања у стању да то историјски сагледају. По овој истој легенди, ови цивилизовани "богови", који су сишли са небеса, изродили су много деце са земаљским кћерима. Писани трагови говоре да је конопља је била гајена у Египту пре 6.000 година. У древној Кини сачињени су записи о њеној преради и практичној примени. И пажљиво листање Библије може да открије понеки путоказ о овој биљци. ("Посејаћу ћу за њих биљку о којој ће се надалеко чути, и неће више бити глади на испошћеној земљи". Језекија 34/29). Наравно, много тога је током векова дописивано, брисано, преправљано...

У многим државама света конопља је била први усев који је човек уопште почео да узгаја.


И данас би глад у свету можда била потпуно искорењена када би се гајење конопље могло обављати слободно. Њено семе садржи један од највећих извора протеина у природи. Конопља поседује масне киселине које потпуно чисте тело од холестерола. Ове масне киселине не налазе се нигде више у природи.

Разни народи назвали су је разним именима: бханг, ганџа, хашиш. Реч канвас је холандска реч за конопљу. У Србији се користе још називи кудеља, кучина (јер је њена обрада тежак "псећи" рад) и тежина (због тежине тканине). У нашем језику се срећемо још са речима канап и конац, које су настале од истог корена као и конопља.

Речи разних словенских народа за конопљу (старословенско коноплиа, руско конопл, чешко конопи, пољско конопие) су толико сличне да она засигурно вуче порекло из заједничке словенске прапостојбине. Познавање речи нам указује и на познавање биљке, па тако етимологија може помоћи да се открије колико дуго Словени познају конопљу, када други, археолошки или писани, извори недостају.

Адолф Пикте сматра да су Грци први пут преко Херодота чули за конопљу, а да су од Трачана преузели ту реч: “Вероватно је да су они то име примили од Трачана, скупа са самом биљком и то после Херодотовог времена. После тога, Грци су то име пренели као Каннабис, или Канабис Римљанима, од којих је она ушла у новолатинске језике, да би се поново срела са словенским и германским речима, донетим, без сумње, непосредно са истока.”

Популарни научник Карл Сејган тврди : "ганџа је, међу Пигмејима, једина култивисана биљка. Било би заиста интересантно ако у људској историји култивисање конопље води проналаску земљорадње, а самим тим и настанку цивилизације".

Конопља, која се углавном сматра коровом, заправо је трава. То је најбрже растућа биљка на планети. Оно што се назива марихуана и што се може посматрати као састојак конопље који се користи у медицинске сврхе због своје опојне психоактивне супстанце (THC) само је женски део биљке. И овај варијетет углавном расте као жбун. Мушки је далеко виши. Стабљике марихуане развијају смоласте пупољке на гранама који се онда развијају у неупадљиве цветове. Цветови производе мало зрневља. Ова биљка се узгаја првенствено због ове THC супстанце, док остали варијетети и делови биљке имају веома мало овог опојног садржаја.


Научници нису баш јединствени када је реч о конопљи. Једни класификују конопљу у неколико врста, док други тврде да је биљка Canabis sativa у ствари једна врста која се јавља, у зависности од географског подручја где расте, у више варијетета. Нажалост, управо ови научници који тврде да има више врста конопље учинили су услугу онима који су настојали да узгајање ове биљке зауставе.

По белешкама Института Вавилов у Санкт Петербургу постоји око 400 различитих варијетета врсте Canabis sativa.

Пошто све "врсте" или варијетети конопље имају једну исту особину - а то је исти број хромозома (2н=20) оне се могу међусобно укрштати. А када се нешто међусобно успешно укршта, то значи да припада истој врсти.

Међутим, поједини ботаничари и даље воле да разликују врсте и подврсте канабиса, па то често изазива забуну код обичног народа. Такве њихове тврдње заправо и имају циљ да створе збрку. Род канабиса дели се на две врсте: sativa и indica, као и једну подврсту која је названа culta. Ова подела је више условљена економским значајем ових варијетета, јер се сматра да је подврста Canabis sponatenea (дивља конопља) без економске вредности.

Култивисана конопља се тако систематизује у зависности од географског порекла где се узгаја, а ови географски варијетети су и физиолошки и морфолошки веома различити.

Варијетет Canabis indica, који је познат и као индијска конопља, јавља се у неколико подврста: gigantea (велика конопља), ruderalis (дивља конопља) и vulgaris (култивисана конопља).

Индијска конопља дакле није никаква посебна врста конопље, већ само један варијетет који као култивисана биљка расте у централној Азији, Кини и Индији. Конопља која се узгајала у Србији далеко је квалитетнија и економски исплативија. Ниједан сељак зато не би гајио индијску конопљу у Србији и она ту не би ни расла.

Ипак, овај индијски варијетет конопље садржи у себи највише ТХЦ-а (тетрахидроканабиола), који заправо има психоактивно дејство на људски мозак. То је та фамозна психоактивна супстанца из марихуане.

Да поменемо само још неке варијетете канабиса по систематизацији које су извршили руски научници Сислов и Сребрењакова у зависности од географског порекла:

Borealis (северна конопља) - расте на географском подручју изнад 50 степени географске ширине и она се узгаја у Русији и Финској.

Medioruthenica (централноруска конопља) која се гаји највише у Русији, Украјини, Пољској, Скандинавији и у северним деловима Немачке на географској ширини од 50 до 60 степени.



Australis (јужна и медитеранска конопља) је варијетет који успева дуж централне, југоисточне и јужне Европе и узгаја се у Мађарској, Италији, Шпанији, Турској и дуж јужних подручја Русије, као и у Србији, Хрватској, Бугарској, Румунији. Ово су најквалитетнији варијетети канабиса, због чега је, како ћемо касније видети, Србија пре Другог светског рата била један од највећих светских извозника ове индустријске биљке након Русије. Северна граница на којој успева овај варијетет је 50 степени географске ширине и она се подудара са границом региона на коме се гаје винске сорте грожђа. Изнад ове границе семе конопље неће да зри. Уколико се гаји северније од 60 степени зрну треба 130 до 150 дана да сазри, па је то економски мање исплативо. Овај варијетет конопље има најдужу стабљику и она износи 2,5 до 4,5 метара. И грана се уколико стабљика стоји сама. Лишће је велико и листови су груписани у низу и има их између девет и једанаест. Стабљике дају пуно влакана, и у односу на посејане просторе дају веома висок род. Иако стабљике дају пуно влакна, род је много мањи него у централној Русији.

Дивља конопља има краћу стабљику и мање семе. Уколико се дивља нађе међу култивисаном конопљом, оне се веома лако укрштају, али се на тај начин врши биолошка деградација култивисане конопље. Стабљике онда нису дуже од једног метра. Уколико се међу дивљом конопљом нађу оне се вишим стабљикама, то онда није дивља конопља, већ култивисана која је спонтано изникла међу дивљим (Canabis spontanea).

Варијетет који је добио име марихуана има природно станиште у Централној Азији и расте у Кини, Индији, на северозападу Хималаја. Дакле, марихуана или тзв. индијска конопља је обична конопља (њен варијетет) која расте на поменутом географском подручју.

Узгајање конопље, као и њена прерада, некада је био један од најуноснијих послова широм света, посебно у САД. Конопља је називана "усев од милијарду долара". То је било време када је продаја конопље од једне жетве могла да донесе и више од милијарду долара, и то наравно у готовини. Конопља је све до 20. века била најисплативији амерички усев на тржишту.

У Америци је производња конопље достигла врхунац 1850. године у Кентакију, када је произведено 40.000 тона.

Од 1631. до 1800. законско средство плаћања пореза у Америци била је испорука конопље. Колико је конопља била важна за државу, показује и податак да су сви они који су одбијали да гаје конопљу у 17. и у 18. веку долазили под удар закона и додатно су опорезивани.

У Вирџинији се за избегавање плаћања овог пореза ишло и у затвор. Онима који су узгајали конопљу држава Вирџинија је давала посебне дотације. Aмерички председници Џорџ Вашингтон, Томас Џеферсон и остали њихови наследници бавили су се узгајањам конопље. Џеферсон је чак кријумчарио семе конопље из Кине у Француску, а затим у Америку. Он је први патентирао специјално конструисану млатилицу за конопљу којом се раздвајала дршка од корисне масе и влакана, и то много брже него што је то рађено ручно мочењем.

Бенџамин Френклин је био власник једне од првих фабрика за прераду конопље у Америци.

Новинар и публициста, Даг Јурчи, који је забележио многе занимљиве податке о конопљи тврди и да је рат 1812. године вођен због конопље, јер је Наполеон желео да пресече извоз конопље из Русије у Енглеску. Зашто је Енглезима била толико потребна конопља? Пре свега за потреба морнарице. Деведесет одсто свих бродских везива и једара прављено је од канабиса, а Енглеска без бродова била би за Наполеона лак плен и британске империје не би било.



Скоро осамдесет одсто одевног текстила, одеће, платна, завеса, креветних постељина било је прављено од конопље у првој половини деветнаестог века. Све док на сцену није ступио памук који представљан као "квалитетнији". Оригинални џинс који је правио Леви Штраус био је од конопље и то је била практично неподерива одећа коју су носили амерички гоничи стоке. Данашње фармерке од памука, знамо сви, веома брзо се отрцају. Можете ли да замислите да читавог живота носите само једне фармерке? И онда их наследи ваш син, а онда унук. Бизнис са џинсом од памука би начисто пропао, зар не?

Конопља има квалитетније влакно и од дрвета. Далеко мање нагризајућих хемикалија је потребно да би се папир направио од конопље него од дрвета. Папир од конопље не жути и веома је постојан. За разлику од дрвета, конопља расте брзо и сазрева у једној сезони, док је дрвећу потребно више година.

Сеча шума, познато је, има погубан утицај на микроклиму било ког подручија. Студија америчке владе из 1916. године показала је да се од једног јутра засејаног конопљом добије сировине за папир колико од 4,1 јутра засејаног дрветом. "Узгајање и производња конопље не угрожава природну околину", записано је у америчком билтену бр. 404 који издаје америчко министарство за пољопривреду.

Квалитетне боје и лакови прављени су од уља конопље све до 1937. Чак 58.000 тона конопљиног семена коришћено је у САД за производну боја до 1935. године. Лекови од конопље су годинама били подржавани од Америчке медицинске асоцијације (АМА). Данас се уље од канабиса као лек даје само малом броју људи, док је већина натерана да користи разне друге хемикалије, које се синтетишу преко алкалоида. Ови алкалоиди се добијају од деривата нафте.

Ипак, само је конопља поуздано благотворна за људско тело.

Први модел аутомобила Хенрија Форда, "модел-Т", направљен је да иде на гориво (биодизел) од конопље, имао је и панеле хаубе од конопљине пластике који су издржавали удар 10 пута јачи него челик. (Извор: "Популар механикс" из 1941)

Чак и данашњи "мерцедес-бенз" класе Ц има више од 30 делова који се и израђују од конопље. Разлог? Наравно, ови делови су еластичнији и у "Мерцедесу" то знају.

Куће се у потпуности могу зидати од конопље укључујући и њену конструкцију. Греде и даске од конопље су се одавно показале као одличан грађевински материјал.

Иновације у пољопривредним машинама 1930. године, посебно проналаском брзог декортикатора (машине за гуљење стабљика), која је била далеко савршенија од Џеферсонове млатилице, обрада конопље би се толико поједноставила да би настала права револуција у изради производа од ове биљке. То би донело огромну добит свима у овом бизнису. Дакле, технологија за обраду конопље је још почетком века почела нагло да се усавршава.

"Више од пет стотина био-разградивих производа се могло правити од конопље, укључујући и њено коришћење као погонског горива, уместо отровних деривата нафте. Само узгајање конопље је могло отворити милионе нових радних места, не само у САД већ и у многим другим државама света", закључио је амерички новинар Даг Јурчи у свом тексту о конопљи.

И све би било другачије да конопља изненада некоме није засметала.

А све је почело када је новинар и власник велике медијске империје, Вилијам Рендолф Херст, познат као лик из филма "Грађанин Кејн", Орсона Велса, иначе и власник фабрика за производњу папира "Херст пејпер мануфактуринг дивижн", који је поседовао бројне пилане и огромну земљу на којој је сађено дрво за производњу папира, закључио да му планови америчке владе у вези са конопљом нису у интересу.

Херстова компанија је била највећи снабдевач свих фабрика папира у САД. Самим тим је имао огроман утицај на медије, које је условљавао да новине штампају на папиру од дрвета. План америчке владе је у једном тренутку био да главна сировина за израду новинског папира буде јефтинија и мање штетна конопља. То је директно угрожавало Вилијама Херста и претило да га потпуно избаци из посла на којем је још његов отац почео да зарађује стотине милиона долара.

И његов пословни партнер и пријатељ, Ламон Дипон (Ду Понт), имао је сличан проблем. Он је направио огромне инвестиције у пословима око прераде нафте и њему су сметали амерички бродови на водену пару, рудници угља и Фордов биодизел од конопље.

Дипонови су америчка породица пореклом из Француске и учествовали су у француско-америчкој купопродаји државе Луизијане. Породица Дипон данас контролише највећу светску банку семенских врста и водећа је у управљању глобалним тржиштем семенске робе. Једна су од најбогатијих династија у свету, и веома блиски са Ротшилдима и Рокфелерима.

Е.И. ду Понт де Немоурс је у Америци 1802. почео да производи експлозив, стварајући тако једну од најстаријих корпорација на свету. За само 100 година постали су највећи произвођачи оружија. Чувени упаљачи Дипон су само један споредан производ експлозивне машинерије која је прављена у њиховим фабрикама.

Као глави амерички произвођач оружја, Дипонови су били су блиским контактима са америчком владом и Белом кућом. Њихова улога у прављењу прве атомске бомбе, у "Пројекту Менхетн", била је више него значајна. Били су највећи извођачи радова. Учествовали су и у изградњи нуклеарних постројења на Савана Риверу, где су од 1952. године произведена сва оружја пуњена плутонијумом за америчку војску.

Прављење атомске бомбе, пуњене плутонијумом, изискивало је и огромне количине флуорида. У време Хладног рата у САД је призведен велики број оваквих бомби. Потрошени су милиони тона флуорида. Десио се и један велики "акцидент". Из Дипонових постројења исцурела је огромна количина флуорида и нанета је огромна штета житарицама у околним њивама. Амерички фармери покренули судски спор против Дипонове компаније.

Ова породица још једном је показала да је изнад закона, не само да је успела да избегне суд и затварање постројења, већ је смислила још једну превару: представили су јавности "научну студију" (купити научнике је изгледа најлакша ствар на свету) која је даказивала да је флуорид изузетно користан за здраве зубе. И данас се он ставља у пасте за зубе као и пијаћу воду у многим градским водоводима. Тек недавно је скинута тајна са документа који је био прослеђен америчком Конгресу, и чуван као државна тајна деценијама највишег ранга, из кога се види да је флуорид изузетно отрован и да може да доведе то тешких оштећења мозга.



Од 1910. до 1920. године научници Дипонових истраживачких института измислили су читав низ нових производних процеса који су базирани на преради нафте и који озбиљно загађују животну околину. Готово да не постоји иједан хемијски токсин, а да у његовом стварању главну улогу није играо интерес ове династије. Њихове компаније су данас водећи произвођачи вештачких влакана у свету. Власници су патената за целофан, целулоид, метанол, најлон, рајон, пластику, тефлон... Данас су главни послови Дипонове корпорације хемија, вештачка влакна и сви полимери. Они су један од четири највећа произвођача агрохемије у свету. Ако се има у виду чињеница да конопљу осим скакаваца не напада скоро ниједна штеточина, онда је јасно да би послови Дипона са пестицидима у овом сегменту били слабо исплативи.

Дипонова компанија је 1920. године произвела оловни адитив за бензин-тетрахил. У то време породица је била власник "Џенерал моторса" (касније су га продали) и формирали су 50:50 заједничко улагање са "Стандард оилом" (данас "Ексон") у власништву породице Рокфелер како би заједно лакше овладали светским тржиштем у пласману ове хемикалије. Међутим, 1924. обелодањено је да је 80 посто радника, који су радили на производњи ове хемикалије умрло или доживело тешко тровање. Многи од њих су имали и тешка нервна оштећења која су се манифестовала халуцинацијама, па је једна Дипонова фабрика за производњу тетрахил олова названа "Кућа лептирова". Ипак, захваљујући утицају фамилије у политичким круговима и рекламним кампањама, избегли су било какве рестрикције, па се овај адитив и данас производи, а његове оловне честице, које се ветром лако разносе, стално загађују градске атмосфере.

Дипонови су прокрчили пут сумпор-диоксиду, оловном бензину... Изливи опасних материја из њихових постројења вешто су заташкавани. И поред бројних судских процеса који се против њих воде, ниједан судија их није до сада позвао на одговорност или затворио неку фабрику. Дипонове корпорације су и данас највећи загађивачи природе.

Дипонови раде у 65 земаља и половина њиховог профита оствареног у 1999. години, тешког око милијарду долара, била је остварена изван САД. Дипонова трансглобална моћ је, као и код сличних моћних светских финансијских династија сакривана од јавности. Никада нису били на некој од Форбсових листи најбогатијих људи. У свету бизниса се појављују под именима разних компанија. Њихови брендови су: Nylon, Teflon, Gore-Tex, Lycra, Silverstone, Stainmaster, Antron, Remington и бензин који се продаје под именом Jet и Seca.

Једну милијарду долара годишње Дипонови троше на истраживање у области пољопривреде, фармацеутике и биотехнологија. Циљ им је да у 21. веку произведу што више производа од биљака и микроорганизама кроз генетски инжењеринг. То укључује генетски модификоване биљке из којих се производе пластика, индустријски ензими за фармацеутику и козметику.

План је да се део у глобалном тржишту семенске робе искористи за продају ових биотехничких производа директно фармерима. Дипонови ово јавности представљају, уз њихов познати цинизам, као "зелену технологију", а иза тога се крије повећање профита нелојалним снижењем продајних цена.

У ову категорију спада и бизнис са биодизел горивом (праве и биобутан), који су и неке наше институције приказале као "еколошко гориво будућности". Отровне киселине које се у процесу прављења биодизела морају користити нису представљене јавности. Посебно крије где ће се оне (отровне киселине) депоновати. Све опасне састојке, који се у производњи биодизела користе, производе Дипон компаније.

Све скупља експлоатација нафте (али и тенденција концентрације моћи нафтног бизниса у Русији) води ове јуришнике за профитом у тражење нових јефтиних технологија које могу скупо продати.


Дипон су били једна од породица које су учествовале у формирању Комитета за интелекуално власништво преко кога су вршиле притисак на америчку владу да донесе законску регулативу у Светској трговинској организацији како би натерали бројне земље да донесу посебне уредбе за патенте о биљним варијететима у индустријским процесима. Ови закони требало би да омогуће Дипонима да се шире на профитабилна нова тржишта. Посебно су заинтересовани за пољопривреду и фармацеутско тржиште у Бразилу, Индији и читавој Азији и бившим совјетским републикама. Наравно, и Балкан спада у ту сферу утицаја.

Вратимо се на почетак наше приче. Моћне породице Дипон и Херст су направили пословни дил са породицом Рокфелер која је тада ушла у највећи посао икада - дистрибуцију нафте и њену прераду.

Задржимо се мало и на Рокфелерима.

Породице Дипон, Рокфелер и Ротшилд везане су у један посебан аристократски елитни клан који се назива "међународни банкари". Активности ових банкара биле су вероватно велики подстицај у избијању и Првог и Другог светског рата. Свима је јасно да ниједан рат не избија спонтано, а посебно не светски. За сваки рат државе се дуго припремају.

У самој сржи пословања ових породица биле су пословне, финансијске, политичке, пропагандне, медијске махинације. Махинације су видљиве у целокупном бизнису породице Рокфелер, односно њеног оснивача Џона Д. Рокфелера. Превара са марихуаном је имала за циљ да се забарани конопља и свака њена индустријска употреба стави под контролу породичног картела, како би се уклонила конкуренција. Чувена је реченица "побожног" Џона Д. Рокфелера: "Конкуренција је грех". За ове бизнисмене једина "божија заповест" коју они следе је остваривање апсолутног трговачког монопола у читавом свету. Без обзира на цену, без обзира на то колико људских живота због тога треба жртвовати. Данашња прича о демократији, сувереним националним државама са парламентима и владама, и слободном тржишту је прича о власти. И демократија је само један од облика владања. Свет већ вековима контролише приватни корпоративни бизнис, на чијем челу је неколико династија и њихова картелска политика.

Како то изгледа у пракси најбољи пример је историјат настанка тако моћне компаније као што је био Рокфелеров "Стандард оил". Иако се у њиховој званичној биографији наводи да су се Рокфелери обогатили у пословима са нафтом, то није тачно. Они су се обогатили пословним махинацијама. Јер то је област коју најбоље познају.

Породица Рокфелер је заправо амерички интересни огранак поменутог међународног банкарског картела који већ три века има седиште у Лондону. Раније су били у Венецији. За ове банкаре данашње "независне" Сједињене Америчке Државе су и даље њихова колонија.


Крајем 19. века Џон Д. Рокфелер је купио ауторско власништво над патентом за све зачепљене металне танкере (бурад или бареле) којима је нафта железницом превожена од изворишта до рафинерије. Овај потез је омогућио да његова фирма Union Tanker Car Company дође u позицију да диктира цене на нафтном америчком тржишту које је тек било у повоју. Тај свој монополски положај је више него искористио.

Исти тип танкера (буради) се користи и данас. Рокфелери су преко ове компаније (Union Tanker Car) изнајмљивали бурад стотинама власника нафтних поља који су на тај начин транспортовали сирову нафту до рафинерија. Пре него што је почела серијска производња буради, нафта је превожена у обичним дрвеним бурадима без поклопца. Овакавим превозом губио се велики део сирове нафте због просипања или испарења. Искуства су показала да су многа бурад стизала у рафинерију само са наталоженим катраном на дну.

Затворени метални танкери су били пун погодак у новом нафтном бизнису. Зарада је све више и све брже расла. Рокфелерима је ишло наруку и то што су од железнице добијали велике попусте и премије. То су биле године када се бушила нафта у готово свим деловима Сједињених Америчких Држава. Бушотине су ницале свакодневно. Ницале су и нове рафинерије, а постојеће су шириле своје капацитете. Сви су били свесни да посао са нафтом доноси фантастичну зараду. Банке су делиле кредите капом и шаком. Појава нових буради је тај профит вишеструко увећавала. И сви су потписивали уговоре са фирмом Union Tanker Car. Тада Рокфелер повлачи први потез. Раскида уговоре са свим нафтним буштинама и повлачи бурад из транспорта црног блага. Како нико није могао да ускочи у овај посао уместо Рокфелера, који је држао патентно право, власници нафтних поља, али и рафинерије, почели су да губе огроман новац.

После неког времена, од обуставе транспорта, сви који су ушли у огромне инвестиције, дошли су на ивицу банкротства. Тада се као "спасилац" појавио Џон Д. Рокфелер и покуповао за ситан новац највећи део изворишта и рафинерија са којима је раније сарађивао. Тако је настала огромна компанија "Standard Oil", која ће објединитиа читав посао са нафтом. Касније Рокфелери инвестирају и у железницу и тако су потпуно заокружили бизнис са нафтом и нико више није могао да их разори изнутра сличном махинацијом. Џ. Д. Рокфелер пре овог потеза није имао никаква знања ни о вађењу нафте, нити о њеној преради.




Али је имао махинаторског искуство и у правом и правовременом пласману новца. Овде никако не би требало смести са ума и инструкције које су стизале од моћног банкарског клана из Лондона: Надувати посао, подићи цене на берзи, дати кредите, онда оборити вредност продаје на тржишту и све покуповати за мале паре. То је класичан систем пословања којим се ова банкарска елита служи вековима. На овај начин послују и све моћне династије света. Они су експерти за монетарне и берзанске смицалице. Они, као и коцкари, једино раде са новцем - продају га са каматом, инвестирају у реалне вредности и онда преузимају и туђи рад и имовину.


У периоду од 1900. до 1910. године сличне махинације су примењене много пута и "Standard oil" је постао власник готово свих нафтних поља у Калифорнији, Тексасу, Арканзасу, Њу Џерсију и Охају. Тако је Рокфелер или поседовао или контролисао око 90 одсто од онога што се у то време називало енергетским бизнисом у САД. Први и Други светски рат оркестрирани су, као што смо већ споменули, из исте банкарске централе у Лондону, али из тог центра диригован је и улазак у посед великих нафтних бушотина на Блиском и Средњем истоку. И рат у Вијетнаму је био рат за нафтна изворишта у Индокини. Џон Ф. Кенеди није био вољан да тамо одржава константно америчку војску, зарад интереса нафтног бизниса овог клана и зато је, по све доступнијим документима, морао да буде ликвидиран.

Када је 1911. године америчка влада била приморана да Рокфелере оптужи за монопол, под притиском многих других бизнисмена и да би се сачувао привид демократије и слободног тржишта, Standard oil је распарчан. Рокфелери су извели још једну перфидну смицалицу и то тако што су свој монополски посао сакрили од јавности. Уместо једне моћне компаније они су наставили монополистички да послују, али под разним другим именима малих компанија и све то зарад привида о слободном тржишту. Међутим, све ове новонастале компаније биле су повезане и имале су у свом називу слова S. О. Настао је тако SOHIO (у Охају), SOPCONY (у Њујорку), ESSO који је касније постао EXXON itd. Овај начин монополистичког прикривеног пословања се примењује данас готово у целом свету и то преко такозваних националних тајкуна или олигарха. Има их у свакој земљи где су умешани прсти компанија најмоћнијих породица.

У периоду од 1910. до 1914. године постојале су само три главне нафтне компаније на свету: Standard oil of America и њени ситни S. О. делови, British Persian Petroleum Company, која је преко својих арапских партнера контролисала Ирак, Иран, Саудијску Арабију, Кувајт, Сирију и холандски Royal Duch Shell, који је контролисао холандску источну Индију, Индонезију и југоисточну Азију. Они су трговали, међусобном куповином на берзи, и стално мењали већинску структуру у власништу појединих породица.

Ако је конопља, односно производи од ње, на било који начин могла да засмета и поквари овако организован и развијен посао, сасвим је логично да су Рокфелери, Дипони, те борд Херстове компаније, али и њихови ментори из Лондона, учинили све да то спрече. А чињенице говоре да је први аутомобил Хенрија Форда био направљен за биодизел, гориво од конопље. Тих година била је и врло актуелна тема како би и алкохол могао да буде ефектан за покретање аутомобила. Како би се и то спречило, пошто је Америка била препуна разних алкохолних дестилерија, уведена је и прохибиција на слободну продају алкохола. Чувени Елиот Нес се тако прославио затварањем многобројних дестилерија и не знајући шта је био заправо прави разлог отварања илегалних фабричица алкохолних пића. Многи слободни аналитичари америчког друштва, у својим освртима на те године, упућују да је и учешће мафије у тим нелегалним пословима било под контролом Рокфелера. Готово сви холивудски филмови и ТВ серије на ову тему базирани су на лажним митовима.

Рокфелерови главни партнери, Дипонови, подстицали су зато своје деоничаре да инвестирају у нову петрохемијску филијалу синтетичких материјала.

Да је влада САД донела одлуку да конопља буде третирана превасходно као стратешка сировина у развоју индустрије, пошто је реч о апсолутно природној биљци која уопште не загађује околину, за разлику од петрохемијске индустрије, у коју су инвестирали Рокфелери, Дипонови и Херст, све три породице би изгубиле преко милијарду ондашњих долара. Требало је зато убедити на сваки начин и по било коју цену америчке грађане, конгресмене, сенаторе и владу САД да је конопља штетна, те да будућност америчке привреде треба да почива на нафтним дериватима. Дакле, њихов циљ је био да нафта постане стратешка сировина у САД, а технологија њене прераде је већ била под њиховом контролом.

На исти начин, у исто време, картел из Лондона је убеђивао британски парламент да као главни енергент за војску буде коришћена нафта, коју Британија није имала, уместо угља кога је била пуна. Власници рудника угља су покушали да се побуне, али узалуд.

Ови пословни и политички савезници одржавали су стално састанке, далеко од очију јавности, на којима је разматрана актуелна државна и економска политика. Почетком тридесетих година, на једном од тих скупова закључено је да узгој конопље може опасно да угрози њихове инвестиције у петрохемију.

У време све веће популарности аутомобила и њихове све масовније продаје, појавио се Фордов чувени "модел Т" који је поред биогорива, имао и многе пластичне делове од конопље. Био је то последњи знак за узбуну за ове три породице. И скован је паклени план: конопља се мора зауставити!

Улога медија у реализацији велике завере против конопље била је пресудна. Вилијам Херст је у периоду од 1934. до 1937. својим уредницима дао задатак - што више прикладних текстова о "опасној биљци" - марихуани. Реч "маријуана" узета је из мексичког сленга са намером да она продре до последњег становника Америке. До тада нико није знао шта је то марихуана. Морали су зато да измисле нови термин, како би све оно лоше и застрашујуће, што су планирали да доведу у везу са овом биљком, која ће бити названа "марихуана", обичан човек лакше прогутао. Назив конопља у то време је изазивао само добре и племените асоцијације. Рецимо, као када би данас за камилицу или липу неко тврдио да је реч халуциногеним дрогама јер садрже одређену супстанцу која би, ако се користи у одређеним количинама, тако деловала. Таквих сустанци у ствари има у многим биљкама баш као што свака супстанца у великим количинама може бити отровна.

Исконструисани, психолошки добро постављени ови новински чланци тешко су клеветали Мексиканце, Афроамериканце, џез музичаре и уметнике свих фела, који су, наводно, користили опојну траву - марихуану. Посебно је на мети био Њу Орлеанс, где се пушење марихуане, наводно, обилато упражњавало међу црначким већинским становништвом. У то време у Америци је међу белим становништвом већ владао паничан страх од црнаца, који су постали "слободни људи" и равноправни грађани са белцима и којима су приписивани многи злочини и криминалне активности. Ови текстови имали су још један циљ, да покажу како се у ствари животна агилност црнаца и белаца битно разликује.

Претња "марихуаном" пунила је насловне стране, а такозвана "цигара лудости" била је приказана као снажан наркотик који је изазивао "неизлечиво лудило", доводио до душевног растројства и био "опаснији од кокаина и хероина". Марихуана је називана травом која је дошла из пакла. Ова медијска кампања трајала је три године.

Снимљени су у том периоду и филмови као што су "Цигара лудила" (1936) "Марихуана - тајни убица младих", (1935) и "Марихуана: Ђавоље семе" (1936). На крају филма "Цигара лудила" исписана је порука: "ПРЕНЕСИТЕ ОВО СВОЈОЈ ДЕЦИ".

Сви филмови су били пука пропаганда уобличена само са једном намером - да уплаши грађане. А основни циљ је био да се створи атмосфера која ће омогућити да кроз амерички Конгрес што лакше прође закон којим би се узгајање марихуане тешко опорезивало и да се фармери максимално одврате од узгоја конопље. Да је марихуана у ствари обична конопља то још нико није повезивао. Али страх од оног што се зове марихуана је већ био присутан.

Како примећује Даг Јурчи тих година људи су били много необразованији и необавештенији. Самим тим и много наивнији. О утицају медија и психолошкој пропаганди мало тога је било познато чак и истакнутим интелектуалцима. "Масе су биле као овце које су чекале да их неко моћан поведе. Нису уопште постојале сумње у владу, Конгрес и друге државне институције. Све што би објавиле новине или емитовао радио сматрано је истином. Тако је порука о опасности од марихуане пренета деци која су убрзо и сама постали родитељи baby-boom генерације из 1957. И данас готово сви верују да је марихуана исто што и индијска конопља и да је то опасна дрога. То је најчешће и све што знамо о конопљи као биљци, ми из baby-boom генерације 1957."

Када је банкар и бивши амбасадор САД у Великој Британији, и главни инвеститор Дипонових у петрохемију, Ендрју Мелон, као републиканац, постао секретар државне благајне (министар финансија) Херберта Хувера, прво је тражио јачање америчких антинаркотичких закона са образложењем да Конгрес и влада морају имати под контролом читаву ову делатност, посебно дистрибуцију и трговину наркотичких производа. Трава за пушење од конопље продавала се сасвим легално.

Када је 1927. Конгрес дошао под апсолутну контролу републиканаца, изгласан је закон којим се одговорност за праћење Закона о наркотицима пребације са пореске службе под ингеренцију секретара државне благајне. Преко овог закона донета је још једна занимљива одредба, а то је да надзор над споровођењем Закона о наркотицима не врши више Одбор федералног бироа за контролу наркотика (Federal Narcotic Control Board), већ је надлежност пренета искључиво на начелника Федералног бироа за наркотике. Дакле, дато је ово пуномпоћје само једном државном функционеру. На то место Мелон је именовао свог будућег зета, Харија Џ. Анслингера, који је добио посао начелника.

Влада, је иначе, веома дуго одолевала притисцима републиканаца да опорезују узгој конопље, јер би тих година то била веома непопуларна мера, као када би данас опорезовали произвођаче кромпира или парадајза.



Али, изненада и без икаквог објашњења, министарство за финансије подржало је овај републикански предлог, који ће постати познат као Уредба о опорезивању марихуане. Цела ова операција је изведена 14. априла 1937. године, док се амерички конгрес бавио припремама и дебатом о усвајању буџета. Уредба о опорезивању "марихуане" је представљена као предлог за повећање буџетског прихода и прво је донета у Буџетском одбору у Представничком дому, а тај одбор има специфичну моћ да о ономе што предложи не мора да се расправља у другим одборима Конгреса.

Председник Буџетског одбора је тада био Роберт Дагтон из Демократске странке који је добио задужење од три породице да константно подсећа конгресмене како је марихуана опасна за америчку младеж. У свом образложењу позивао се, наравно, на оно што су "открили" Херстови медији у својој већ одрађеној медијској кампањи.

Овом уредбом је захтевано да произвођачи, увозници, продавци и корисници марихуане буду убележени у регистар федералне владе и да плаћају радну таксу. Тражен је такође велики број административних података у бројним документима (наравно са циљем да се произвођачи конопље обесхрабре). Наложено је плаћање таксе од једног долара по произведеној унци, за регистроване, и 100 долара, такође по унци, на нерегистроване учеснике у послу са конопљом.

То је сваком случају, за сваког произвођача било превише. Тих година у било којој њујоршкој чајџиници цагарете од марихуане могле су да се купе за 25 центи, што значи да је једна унца марихуане могла да се набави на улици за неколико долара.

Министарство финансија имало је проблем у тражењу начина да криминализује пушење марихуане, а да не прекрши амерички устав.

Анслингер је чак седам година настојао да издејствује кривичну одговорност за све дистрибутере, продавце и кориснике марихуане. Он је "стручно" и са ауторитетом државне институције испред које је наступао тврдио да марихуана изазива агресивност код оних који је пуше као цигару и да је баш она узрок све већег броја насилничког понашања појединаца. Наравно, мислио је на насиље међу црнцима, који су иначе по природи далеко агресивнији и енергичнији. Међутим, видећемо ускоро да је само након пет година рекао нешто сасвим друго.

Тако су коначно дошли до тога да коришћење марихуане није за кривично гоњење, већ је само наметнута такса. И то је најбоља потврда да стварног доказа о њеној штетности никада није ни било.

Поменута уредба о такси на марихуану направљена је по узору на Уредбу о коришћењу ватреног оружја. Пошто је у време прохибиције алкохола дошло до учесталог коришћења пушака и пиштоља у уличним обрачунима са полицијом, влада је настојала да продају оружја и његову слободну употребу ограничи, али Устав је био, и остао до данас, велика препрека. Тако је изгласан у Конгресу закон који је само наметнуо таксу на непријављано и нерегистровано поседовање оружја.

Председник Франклин Рузвелт је 2. августа 1937. потписао овај закон о такси на послове са конопљом. Тако је од септембра 1937. године најкориснији и најисплативији познат усев на свету - Canabis sativa тј. конопља постао у САД "опасна опојна дрога" - марихуана.

Био је то велики добитак за приватни корпоративни бизнис са нафтом и огроман губитак за амерички народ и државу.

Када је Америчко лекарско удружење (АМА) схватило да је марихуана у ствари обична конопља коју су користили као лек преко стотину година (и то управо због њене психоактивне компоненте Delta-9-tetrahydrocannabinol) било је превише касно. Др Џејмс Вудворд, лекар и адвокат, изјавио тек неколико година касније пред Конгресом (када је тражено да се закон укине) да је само то био разлог што се Асоцијација није заложила против доношење тог закона. Дакле, нису се успротивили јер нису повезали појам марихуана са конопљом.

Медијска психолошка обмана је очито успела. Заправо само неколико људи у САД, у то време, схватило је превару.

Нови закон је конопљу убрзо учинио непрофитабилном на америчком тржишту. Њена производња је опала, и сва конопља која је била Америци неопходна, морала се увозити додатно из Европе. Лондон је ликовао.

Опорезивањем производње конопље дошло је до великог заокрета у текстилној индустрији у САД. Рокфелери, који су, такође, монополски кришом контролисали текстилну индустрију, брже-боље су, по налогу из Лондона, почели да фаворизују памук, који се увозио из британских колонија, посебно из Индије.

Увођење таксе узгајивачима конопље имало је за Рокфелере и британску аристократију и додатну корисну вредност - сав новац који је америчка федерална држава формално наплаћивала улазио је у њихову приватну банку Федералне резерве.

Како су то успели? Па још једном махинацијом.

Наиме, Џон. Д. Рокфелер је превазишао свој проблем са распарчавањем фирме Standard oil, тако што је створио нову варку чак и већу него са Union Tanker Car Company. Он је са огромном количином новца створио (уз "малу" помоћ Лондона и неколико немачких банкара попут Варбурга и Шифа) дванаест великих холдинг (умрежених) банака које су касније постале познате као америчка централна банка ФЕД (Federal reserve). Завера је онда склопљена настојањем да се овај банкарски холдинг (који је концентрисао велику количину злата) на неки начин "прода" (или боље уступи) америчкој држави односно самом Конгресу који би тобоже њоме управљао. Америка није имала толику количину злата да би могла да увози својим доларима огромну количину робе, па су се Рокфелерови банкари понудили да они уступе своје приватно злато и емитују доларе за државне потребе.

То значи да би емитовање долара као националне монете било формално под контролом Конгреса и владе, а заправо је то радио холдинг приватних банака. Промућурни појединци, који су схватили ову банкарску превару и жестоко се супротстављали, били су шиканирани, уцењени, ликвидирани... Ова банкарска клика је захваљујући уцењеном Вудроу Вилсону, кога су довели у Белу кућу, успела да потпише велику оснивачку повељу, по којој је 1913. године овај приватни банкарски холдинг постао америчка централна банка (ФЕД) са ексклузивним правом да емитује америчке доларе и даје америчкој држави позајмице.

Тако је корумпирани амерички Конгрес уступио овој приватној банци да води монетарну политику САД. Када се почетком шездестих година амерички председник, Џон Ф. Кенеди, дрзнуо да без одобрења ФЕД-а емитује доларе и још једном покаже непослушност према овом клану,одредио је своју трагичну судбину.

Сав новац од федералних такси које се од 1913. прикупљају у САД иде у ФЕД (као у централну банку). То су таксе на гас, на добит, на доходак, царине на увозну робу, извозни послови и све врсте акциза. Сви могући доприноси за здравствено и социјално и остала осигурања које послодавци уплаћују за своје запослене, завршавају у ФЕД-у.

У америчкој пракси, све таксе и порези који се убирају унапред, обично су преплаћени. Сви они који на крају фискалне године траже повраћај новца, преко Internal Revenue Service (пореске управе), у ствари чекају да им се врати новац који је до тада чувао ФЕД. Коначно када дође време за враћање новца, ФЕД враћа тачно онај износ који је уплаћен као вишак, али без обрачунате годишње камате. Просто речено, када ови банкари зајме паре грађанима или држави, то иде са каматом, а када грађани преплате порез или осигурање ФЕД-у, онда се камата не рачуна. То је једноставна стварност "новог света", скројена по мери међународних банкара.

Федералне резерве - америчка држава - грађанин појединац беспрекорно функционише читав један век, а из њега једино корист извлачи банкарско "друштванце". Последица тог односа је што су Сједињене Државе најзадуженија земља на свету. Ако Вашингтон остане без пара мора да се задужује, наравно са каматом код ФЕД-а.

На тај начин Рокфелери и њихови партнери из Лондона сваке године увећавају своје богатство. Томе морамо да додамо и игру са порезима која извлачи новац из џепова обичних људи. Поприлични део укупне своте долара која пристиже преко Федералних резерви, одлази у краљевску касу у Лондон. Иронија ове приче је што је лоби, који је "гасио" конопљу, истовремено и профитирао од такси уведених за производњу ове биљке.

Данас се у Индији промовише генетски модификован памук. Међутим, то узгајивачима прави огромне штете, доводи их до огромних дугова, јер овај памук врло често не сазри и остаје готово неупотребљив. Наравно, банкарска олигархија и овде је смислила затворен круг из кога само они извлаче новац. Најпре одобре узгајивачу кредит да би купио семена, са "повољном каматом", а онда када пропадну, банкари узимају у залог њихова имања. Пласирање генетски модификованог семена памука је још једна тешка и опасна смицалица повезаног петрохемијског корпоративног бизниса са банкама. ГМ семе је изашло из лабораторија породице Дипон, а новац којим се кредитира његова куповина из Рокфелер банака. Хиљаде сељака у Индији је извршило самоубиство због дугова и пропалог посла са овом врстом семена. Уз то и огромне површине плодне земље су загађене овим семеном. Нажалост и у Србији се на овакав "повољан" начин кредитира или донира куповина ГМ семена, посебно соје и разних егзотичних врста усева, којима код није уопште место за узгој.

Али, када је увоз конопље у САД из Британије 1942, због избијања Другог светског рата потпуно стао, америчка влада је тражила хитно укидање закона. И не само то. Почела је жестока кампања Министарства за пољопривреду које је тражило од америчких фармера да што више сеју конопљу. Тада је скована парола: "Конопља за победу!" Министарство је снимило и истоимени филм. У филму је конопља тада названа "биљком која је хиљадама година у служби човечанства". Иста влада која је пре само пет година опорезовала конопљу као "опасну дрогу", сада је позивала фармере да посаде конопљу на 350.000 јутара. Изграђено је и седамдесетак државних фарми за њену обраду.

Исти човек, Анслингер је тврдио пред Конгресом да нема доказа и да му није познато да "марихуана" изазива наркоманску зависност због које њени корисници прелазе не друге опијате.

Али, чим је рат завршен позиција конопље је играма у Конгресу, преко корумпираних политичара у "најдемократскијој држави на свету", поново враћена тамо где је одговарало моћној нафтној олигархији и англосаксонској аристократији, која је из рата изашла још богатија. Конопља је поново постала "марихуана" - "демонско семе" и поново је тражен закон за њено опорезивање.

И опет је исти човек, сада у пензији, Анслингер, пред Конгресом сведочио о "опасном опијату". Овог пута је, међутим, рекао све супротно од претходне тврдње: тих година у време мекартизма, када се САД спремала на крсташки рат у Кореји и касније у Вијетнаму, марихуана је, по његовом сведочењу, била веома опасна, јер је "могла толико да умртви војнике да изгубе сваку вољу за борбом".

Већ 2. новембра 1951. кроз амерички Конгрес је прошао такозвани Богсов закон који је пооштрио казне за сва кршења Закона у ограничењу узгајања конопље. Затвори су почели да се пуне прекршиоцима, посебно су хапшени млади људи који су пушили "марихуану".

Медијска пропаганда је наставила да ради свој посао, па је пушење конопље и њена штетност морало бити што више урезано у свест младих људи. Као подлога идеалан је био хипи покрет. Смрт многих великих звезда рок сцене, који су умирали од узимања прекомерних количина дрога, приписивана је "марихуани".

Производња конопље опала је за 80 посто и читава планета од тада мора да "гута" огромне количине петрохемијских отпадних токсина од пластике. Земљи се онемогућава да дише јер се огромна шумска пространства крчме да би се дрво прерађивало у папир. При овој обради дрвета потребно је користити и јаке токсичне киселине из Дипонових фабрика. Када би се папир производио од коришћење тих отровних материја било би апсолутно непотребно.

Али, прича о конопљи не би била целовита, ако би се прескочили занимљиви детаљи из америчке историје када је производља ове биљке коришћена, ни мање ни више, него као ударно политичко оружје. Управо овај детаљ довео је до тога да се за производњу текстила (џинса) и папира почну да користе други извори попут памука и дрвета.

У књизи "Конопља - Ревидирана америчка историја, биљка подељене историје" (Hemp: American History Revisited: The Plant with a Divided History), Роберта Дајча, има веома много занимљивих чињеница о томе како је конопља коришћена као средство колонизације Америке, као оружје у политичким и страначким надметањима, као средство за политичке смицалице које су пласиране из Лондона. Многи од ових историјских детаља америчка историја је једноствано прескочила. А читаву америчку историју су управо кројиле овакве трговачке махинације под контролом европске аристократије.

Тако се наводи и мало познато настојање Ендрјуа Џексона да искористи конопљу како би добио председнички мандат 1828. Наиме, након председничких избора 1824. када је Џексон поражен, а изборе на добио британски фаворит Квинси Адамс, који је изабран као шести председник, дошло је до дубоке поделе ова два табора у Конгресу.

Џексонови посланици су изгласали 1828. године закон којим је наметнута посебна царина на све специфичне материјале из увоза, посебно на конопљу. Ово је урађено као трик, с намером да поменути закон доцније укину, како би намамили незадовољне бираче да гласају на изборима за Џексона. Адамсови су ову царину назвали - тарифа за гнушање. Царина је тако казнила произвођаче текстила из држава Нове Енглеске који су убедљиво подржавали Џона Квинсија Адамса, а фаворизовани су западњачки фармери који су подржали Џексона.

Главни циљ Џексона је био да добије Охајо, Кентаки и Мисури (који је 1924. ипак гласао за Адамса). Биле су му важне и Пенсилванија и Њујорк и да би задовољили фармере у тим државама конгресмени су изгласали ове тешке протекционистичке царине. А увозна роба, посебно конопља, углавном је стизала из Британије преко Нове Енглеске.

У Новој Енглеској је ова смицалица изазвала велико незадовољство, али то није било битно за изборе јер су и овако подржавали Џексона. Међутим, незадовољни су били и гласачи из јужних држава, због тога што су морали да плаћају скупље робу која се у том региону није производила и зато што им је смањен извоз памука у Британију. То је довело до велике економске кризе и несугласица.



Скандал са законом о наметању пореза на гајење конопље двадесетих година деветнаестог века произвео је многе пошалице. За чланове америчког Конреса се говорило како од лана и конопље уместо покривача и канапа желе да направе председника. Позната је и карикатура из тог времена на којој амерички конгресмени у жалости носе мртвачки сандук у коме лежи преминуло слободно тржиште.

Управо оваква економска реалност, боље рећи злоупотреба економије, натерала је и текстилце и произвођаче папира од конопље да траже алтернативне материјале. Папирна индустрија је почела да производи хартију од дрвета јер је шума било у изобиљу. Текстилна индустрија почела да се окреће ка памуку, а то је у јужним државама довело до драстичног повећања броја робова.

У првој половини деветнаестог века америчка индустрија је толико нарасла да је почела да угрожава британску премоћ, посебно у производњи текстила. Амерички извоз јефтиног памука је смањио Британцима примат на светском тржишту текстилних сировина, па је аристократија у Лондону одлучила да Америци подметне ногу. Тако су 1833. године наложили да се у читавој британској империји укине ропство. Сматрали су да ће то подстаћи и Америку да учини исто, чиме би се, дугорочно гледано, и извоз памука из САД смањио. Био је то заправо још један перфидан покушај Велике Британије да америчке националисте економски покори, а не никакав алтруистички однос према њиховим робовима. Истовремено су и новине у целом ондашњем свету приказивале Америку као нецивилизовано и брутално друштво које и даље има робовласнички систем.

Ипак, Британија је војно и даље држала поробљене људе у Ирској и Индији, што је у ствари савршен показатељ лицимерства политике коју је водио Лондон. Интереси аристрократије са Темзе су увек и једино били у првом плану. Комплетно светско мњење се фокусирало на јужњачке плантаже памука, где је третман робова био ужасавајући. "Уместо да укидањем ропства Американци ставе тачку на ову британску пропаганду, америчка влада је почела да брани робовласнике на југу. И то је била позиција обе странке и Демократске странке и Виг Партије (Whig party)", пише Р. Дајч.

Наравно, обе ове странке и њихове конгресмене су финансирали власници плантажа памука са југа. Ропство је било присутно и на северу, пре британског укидања, а један од главних корисника робова на северу је била индустрија конопље. Њено узгајање, чишћење, мочење и обрада су тражили интензиван физички рад. И то је био далеко тежи робовски рад него на узгајању памука. На југу је чак третман робова био бољи.

И тада је прорадио такозвани систем подземна железница и нагло бекство ка северу, где су робови, под утицајем Британије, добијали статус слободних људи. Око 100.000 робова прешло је на север пре него што ће почети Грађански рат. Они ће својим активностима настојати да издејствују слободу за "браћу" на Југу. Многи су покушали да се дочепају и оружја како би подигли устанак. Укидање ропства постао је главни изборни слоган партија са циљем да привуку црначке гласове.

Ипак, разлог за почетак Грађанског рата у Сједињеним Државама није био у томе. То најбоље потврђују записи председника Линколна у којима је он тврдио да узрок рата није питање ропства већ економски интереси. Државе са југа биле су у огромној предности са својим плантажама памука у односу на северњачке плантаже конопље. Након рата производња конопље се смањује и потражња постаје већа од понуде. Да би то решила, влада у Вашингтону је покушала да семе конопље увезе из Кине, али Британци спречавају Кину да Америци испоручи семе.

И данас, век и по од тих догађаја, и бурне историје везане за судбину ове најсвестраније биљке, њен узгој и примена у индустријској производњи, у САД су ограничени и контролисани. Невероватно звучи, али слободно узгајање и промет конопље потпуно су слободни само у Холандији, Северној Кореји и Уругвају. У већини других земаља то је и даље незаконито, мада се прекршиоци све мање гоне кривично.

А то је тако зато што би од многих могућих примена у индустрији, већина њених производа била директна конкуренција приватном корпоративном бизнису поменутих интересних група банкара.

У производњи папира од конопљине смесе, а то подразумева хартију за штампу новина, новчаница, за цигарете, разне филтер папире, кесе и кесице, књиге, за свеске и блокове, коверте, процес рециклаже би био много лакши него код дрвета. Дуга влакна од конопље би се много лакше рециклирала. Првобитна смеса која је потребна као додатак папиру у процесу рециклаже, која му даје већу отпорност и јачину, може да се добије од конопље. Ова конопљина пулпа омогућава да се изведе најмање двостроко више рециклажа него код дрвеног папира. И сама биљка производи три до четири пута више корисног влакна по хектару годишње од дрвета. Овај однос зависи од тога где се, у ком географском подручију конопља узгаја.

Али ако би се ово применило у пракси, онда би конопља постала конкурентна водећим монополистичким компанијама за прераду дрвета и производњу папира: GP (Georgia Pacific), Universal Forest Product, Koch Industries, Humboldt Redwood Company, International Forest Product Corporation...

Ако би се од конопље производио текстил, посебно џинс, то се не би допало: фирмама "Дипону", Eastman, Ashlandu, Koch Industries inc... И у Новом Пазару би се љутили, јер памук за џинс увозе искључиво из Турске. Од конопље би могао да се прави и одличан геотекстил где спадају такозвани ерозиони покрови који се користе у агрокултури. Они спречавају обрушавање земљишта дуж косина поред пута, а праве се и да би смањили коров у лежиштима засада.

Данас се у ову сврху највише користе полимери које производе "Дипонове" фабрике. Њихови стручњаци тврде да би се употребом конопље ови покрови за неколико месеци намочили водом толико да би се сами дезинтегрисали. Онда би морао да се стави нови покров. А пластика остаје трајно. Међутим, конопљина влакна у оваквим покровима су отпорна и на трулеж, па самим тим и на бројне инсекте јер они не би имали чиме да се хране. И ту би били угрожени интереси велких светских корпорација: "Монсанта", "Басфа", "Бајера", "Дипона", "Нуфарма". Њима морамо да додамо и све произвођаче инсектицида, који би тађе били угрожени.

Ако би се конопља користила за добијање козметичких средстава оштетила би интересе: "Колгејт-Палмолива", "Каргила", "Нестлеа", "Лореала"...


Прво писано сведочанство о употреби конопље на Балкану, забележио је Херодот. Оно што је најзанимљивије је то што тај запис говори да су тадашњи становници нашег полуострва уживали у употреби ове биљке.

По записима Херодота наводно су древни Скити имали обичај да загревају конопљино цвеће све док оно не почне да се дими и онда су уживали у некој врсти опијености.

Трачани су, опет по сведочењу Херодота, разликовали дивљу и питому конопљу. Трачани су од од влакана стабљике ткали одевну тканину коју је тешко било разликовати од ланене.

О конопљи су на Балкану забележена бројна народна веровања. Управо у Србији многе болести су лечене димљењем конопље и цеђењем њеног уља. Пушења конопље ће доцније долазити са турским завојевачама. Код Срба је чак постојало и женско име Конопља, што говори колико је ова биљка била цењена.

Др Јан Кишгеци, бивши министар пољопривреде у Влади Србије (1991-1994) у својој књизи "Конопљи хвала", сакупио је пуно података о конопљи, па наводи и да су у Србији Турци производњу лана и конопље опорезивали, што сведочи о значају те производње. 1821. књаз Милош Обреновић тако у свом протестном писму, 1821. године, замера Смаил-бегу што у Крушевачкој нахији у Катуну, Ахмед-спахија глоби људе у стоци и смоку, а узима им 2,15 гроша на кудељу. Наводи се и податак да је Србија 1834. имала извоз у вредности од 4,5 милиона француских франака. Извозиле су се свиње, волови, овце, вуна, лој, восак, свила, лан и конопља. Извесни француски гроф Де Боа, дошавши у Србију да види шта јој се може продати, поражавајуће је констатовао да је извоз из Србије дупло већи од увоза јер сељанке саме од лана, конопље и памука израђују све што им је за домаћинство потребно. Практично сви текстилни производи по кућама (веш, одела, постељине, простирке) били су произведени у домаћој радиности. Данас ово делује као научна фантастика, јер је више немогуће наћи бар домаће парче текстила.

У својој књизи "Привреда Србије у Другом светском рату", историчар Драган Алексић такође наводи неке занимљиве податке и о конопљи. Ту се види да је узгајање конопље, односно кудеље, између два светска рата у Србији било веома развијено.

Производња и прерада кудеље, не само да је покривала сву домаћу потребу у производњи тканине и канапа, већ је Краљевина Југославија у једном тренутку постала један од највећих произвођача и извозника сирове, гребане и чешљане кудеље и кучине у Европи.

Производња и трговина кудељом обављала се у Оџацима, Лесковцу, Нишу, Врању, на Златибору, у Ваљеву, Шапцу.... Један део конопље је обрађиван у домаћој радиности, а за индустријске потребе радило је 47 кудељара. Највише их је било у Војводини, Лесковцу и Панчеву.

Конопља се у Србији највише узгајала у Срему, Бачкој и на Косову. Кишгеци о овоме даје доста детаљан преглед.

Краљевина Југославија је пред Други светски рат постала један од највећих европских извозника конопље после СССР-а, Италије и Пољске. Главна тржишта за извоз југословенске конопље су биле у Немачкој, Британији, Чехословачкој, Аустрији, Француској и Шведској. Могуће је да су Британци куповали конопљу само да би смањили тржишну понуду према другим земљама, посебно Немачкој.

Да би спасла текстилну индустрију, Девизна дирекција тадашње Народне банке Краљевине Југославије донела је одлуку о потпуном обустављању сваког извоза кудеље и кучине било плаћањем путем клиринга или за девизни новац. Конопља се могла извозити само директном разменом за јуту, јутену пређу, лан или памук.

Немачком окупацијом 1941. Србија је постала колонија у којој је узгајање индустријског биља било још више подстицано. План производње од 1943 до 1944. године, који је израдила окупациона немачка власт, налагао је да се "обради свака стопа земље". Сејање индустријских биљака је удесетостручено, посебно лана и конопље. Узгајање ове две биљке је било обавезно за свако пољопривредно газдинство и за то је укупно одређено 19.000 хектара земљишта. За спровођење овог плана биле су задужене Радна заједница за гајење, прикупљање и искоришћавање кудеље са седиштем у Београду, Главни задружни савез, Српско пољопривредно друштво и предузеће "Уљород".

Извозом свих житарица, индустријских биљака, па и конопље, бавило се Привилеговано извозно акционарско друштво "Призад".

После Другог светског рата у читавој СФР Југославији почиње полако да се као текстилна сировина број један намеће памук који се увозио преко привилегованих увозника. И ова операција се одвијала под дискретним утицајем Велике Британије на сам врх комунистичког руководства Југославије. Зато је требало уништити све кудељаре. Али, како је узгајање конопље било веома развијено и профитабилно, оно је ипак настављено одмах након завршетка рата.

Ево неких занимљивих чињеница о кудељари у Новим Козарцима, која је све до 1977. године веома успешно радила. У овом војвођанском селу су, до доласка колониста из Босне и Херцеговина, након Другог светског рата живели Немци и било је подељено на два засеока: Масторат и Хајфелд. Кудељара која се налазила у Хајфелду, почела је да ради већ 1945. године, као државно предузеће "Партизан". Први радиници били су Немци, ратни заробљеници.

Јануара 1949. по налогу Главне дирекције за кудељу и лан у Новом Саду спојене су кудељаре "Партизан" у Новим Козарцима, "Први мај" у Руском Селу и "Јакшићево" из Српске Црње. Овим спајањем три старе кудељаре настало је једно предузеће названо Индустрија кудеље и лана "Партизан", Нови Козарци. Као државно предузеће радило је све до 1950. године када је предато радницима на (само)управљање. Кудељара се све више развијала и у њој се запошљавао све већи број радника, посебно оних који су стигли из Босне и Херцеговине. После две године извршена је реорганизација и поново су формирана три самостална предузећа која су производила 600 тона кудељиног влакна годишње .

Само кудељара "Партизан" у Новим Козарцима заузимала је 10 катастарских јутара земље. Пратила је развој технологије из ове области и стално увећавала производњу.



Кудељара "Партизан" је тако добро пословала да је у њеној непосредној близини никло потпуно ново насеље. Кудељара је 1961. купила сопствену разгласну радио-станицу па је озвучено цело село. Сазидан је, за то време, модеран биоскоп. Асфалтиран је пут до Банатског Великог Села, подигнут парк, основан фудбалски клуб у селу и купљени инструменти за музичку школу.

Годишњи извештаји о пословању кудељаре “Партизан” из Нових Козараца данас су доступни свим истраживачима и аналитичарима наше стварности. Из њих се види да је предузеће успешно радило, ширило капацитете и запошљавало све више радника. Његова ликвидација, крајем седме деценије прошлог века, била је шок за све запослене и становнике Нових Козараца и околних места. За такву одлуку није било никаквог економског оправдања.

По партијској директиви, ова успешна индустрија конопље у Војводини 1977. године напрасно је избрисана "из списка живих". Машине су утоварене у камионе и однете у непознатом правцу, а зграда кудељаре сравњена је са земљом тако да данас о њеном постојању нема никаквих видљивих трагова. Радници су остали без посла, а привредени раст читавог краја је нагло успорен.

СФР Југославија је очигледно морала, наредбом са Запада, а под утицајем породица Дипон и Рокфелер, чија је City Bank била један од највећих привредних кредитора СФРЈ, да се преоријентише на увоз памука и развој текстилне индустрије од памучног влакна. Увозници и прерађивачи памука у Југославији нагло су постајали моћни текстилни гиганти. Јефтина радна снага била је кључни фактор овог индустријског замајца и то је омогућавало курентност на светском тржишту.

Текстилна индустрија се оријентише ка извозу. Један део тог новца, добијеног од извоза никада није ни ушао у Југославију, већ је завршавао на рачунима наших трговинских представништава по свету, којима ће низ година засправо управљати Удба. Тај новац је коришћен и за пуњење такозваног паралелног државног буџета о коме се, иначе, и данас у нашој јавности мало зна. Додајмо да је у тај буџет улазио и део профита од других експортних послова, нарочито грађевинаца који су подизали капиталне објекте у несврстаним земљама и који су се водили често и као ненеплаћени. Из свега што смо предочили о начину пословања породица Дипон и Рокфелер, јасно је да је део овог колача и код њих завршавао. у Југославији је фармацеутска и хемијска индустрија, такође, била веома развијена, пре свега захваљујући страним лиценцама, али и јефтиној радној снази. За то је најбољи пример индустрија вискозног влакна у Лозници.

У текстилној индустрији у Србији водећу позицију преузео Yumco из Врања, са 22 фабрике и капиталом од око 500 милиона долара, и годишњим извозом од чак 200 милиона долара.

И овај гигант је последњом приватизацијом, након октобарских промена 2000. године, потпуно уништен. Данас се више не увози ни памук, нема технолошких лиценци за прераду, већ искључиво се купују готови одевни предмети Made in China. Тамо је радна снага још јефтинија и ту су усмерене инвестиције Рокфелера и Дипона. Зато су фабрике из овог дела индустријског комплекса у Србији, и окружењу, морале да буду уништене, да не биле конкуренција моћним светским магнатима.

Производња конопље у Србији данас законом није забрањена. Напротив, она је дозвољена, али само уколико узгајивач може да докаже да је сади зарад индустријске употребе. Тако се од узгајивача очекује да има уговор са неком фирмом која се бави индустријском обрадом конопље. У противном се претпоставља да се гаји искључиво као наркотик. Осим поседовања уговора није потребна никаква друга дозвола за њено узгајање. А с ким направити уговор када је прерађивачка индустрија потпуно уништена?

Ових дана у Србији смо сведоци кампање (из неименованих кругова) за легализацију марихуане, али само за медицинску употребу. Наравно, овакав контролисан узгој ће обављати нека страна приватна фирма одабрана на вешто смишљеном тендеру или опет неки тајкун зарад интереса већ помињаног картела. Код нас нико и нема искуства са прерадом конопље. На ово нас упућује већ започета медијска кампања где популарне дневне новине (које су махом у страном власништву) све више доносе приче о сензационалним излечењима од рака узимањем уља од конопље. Наравно, та наводна лечења никада не искључују коришћење хемотерапије и зрачења, али испада да уље од канабиса лечи као чудесни напитак. Наравно, нико од "излечених" не излази са детаљнијим информацијама о чијем производу се ради, како су и где купили уље, ко им га је саветовао (именом и презименом) и уопште опипљивих доказа да је до некаквог излечења од канцера дошло искључиво због канабисовог уља. Научних референци нема. Ова биљка, рекли смо, има смирујуће дејство те првенствено делује на рецепторе у мозгу. Нервозним и напетим људима је обичан "џоинт" (смотуљак) савршени лек. Од читалаца новина, наравно и не очекује се да буду подозриви када нешто сензационално прочитају и траже доказе, већ је важно подстаћи њихово веровање. И Рокфелери су својевремено продавали једно уље које је "лечило" за многе болести названо "њујол". Било је то обично нафтно уље. И узели су лепе паре.

Али шта је са осталим корисним својствима конопље? Ту нема никакве кампање по медијима. Очигледно, индустријска примена канабиса ће остати и даље потиснута. Било би недопустиво да српски сељаци профитирају, да село заживи, да конопља замени цемент као грађевински материјал (пошто највеће цементаре држе странци и да би се купио цемент морају се прво купити еври, а они се купују преко пословних банака са каматом, итд). Може ли да замислите да по Србији поново никну бројне кудељаре и потисну тканине од генетски модификованог памука и вискозе из данас неформалних колонија – Индије, Кине, Пакистана. Велики светски центри моћи то не могу дозволити па ће српски сељаци и даље бити лишени могућности да узгајају конопљу легално. Зато се у јавности и пласира "велика прича" о легализацији марихуане и канабиса, али не конопље. А за то су задужени пробрани медијски ликови и којекакви "стручњаци" који једино имају задатак да замајавају јавност.

Једна обична фабрика која би, на пример, производила џакове, рецимо, за кромпир, цемент, лук, од конопљиног влакна била би савршен предузимачки подухват. Могле би да се производе и торбе и кесе од кудеље за супермаркете, уместо неразградиве пластике. За овакву фабрику уопште нису ни потребне велике инвестиције и страни кредити, а могла би запосли довољно људи у сваком неразвијеном подручју Србије, где конопља може да се узгаја. За то је потребна близина воде, где би се конопља мочила и обрађивала, и коначно кудељарница у којој би се влакна плела. И на крају све то би могли да раде људи без икаквих софистицираних знања. Посла би било и за и мушкарце и за жене. Овакви џакови би онда могли да нађу и пут до иностраног тржишта.

Ово је само једна, узгредна идеја о томе како би код нас могла да се употреби кудеља, копања, канабис, кучина, тежина, ганџи, односно конопља, савршена биљка која је многе гладне вратила у живот. У Србији с обзиром на опште тешко стање у привреди која је замрла, можда баш узгој конопља зарад индустријског коришћења био прави пут до новог живота.



Ивона Живковић




Текст преузет са https://www.novosti.rs/